- Baka je bolesna – rekla je mama Crvenkapi. - Idi I odnesi joj ručak, ali se dobro čuvaj vuka.
- Ne brini, mama – odgovorila je Crvenkapa.
- Ho, ho, ho – smejao se vuk, skriven iza jednog drveta. - Ovog puta mi neće pobeći. Ne smem je zgrabiti ovde, jer me neko može videti, ali…
- Kuda ideš, Crvenkapice? - zapitao je vuk umilnim glasom, pretvarajući se da je dobar. - Idem kod bake – odgovorila je Crvenkapa. - Nosim joj ručak I topao čaj da što pre ozdravi.
- Ho, ho, ho – smejao se vuk. Prvo ću pojesti baku, a posle Crvenkapu. Baš sam lukav.
Vuk je zakucao na vrata bakine kuće I promenjenim glasom rekao: - Otvori mi bakice. To sam ja, Crvenkapa, donosim ti ručak I topli čaj da što pre ozdraviš.
- Ho, ho, ho – grohotom se smejao vuk. - Upala si u klopku. Prvo ću pojesti tebe, a posle tvoju unuku. - Upomoć! - povikala je baka I potrčala prema ormaru da se sakrije.
- Šteta! - vajkao se vuk. - Uspela je da pobegne u ormar. Ali ja ću obući njenu odeću I prevariti Crvenkapu.
- Dobro veče, bakice – rekla je Crvenkapa, jer je za prerušenog vuka pomislila da je baka. - Donela sam ti ručak. - Hvala, unuko – odgovorio je vuk. - Baš si dobra I pametna.
- Jao bako, što ti je lice čudno! - rekla je Crvenkapa. - A što su ti tek uši velike! - Idemo da pozovemo lovce – rekao je jedan od zečića.
- Jao što su ti velika usta! - ponovo se začudila Crvenkapa. - To je zato da te bolje pojedem! - povikao je vuk I skočio iz kreveta da uhvati devojčicu.
Ali tada su došli lovci, koje su pozvali zečići, I pripucali na vuka koji je počeo da beži. - Upomoć! Upomoć! Opet nisam imao sreće.
Baka, koja se povratila od straha, pozvala je Crvenkapu I dva simpatična zečića na večeru.